Потонуће

ПАРАЋИНСКА ХРОНИКА НЕПОГОДЕ, ДУБОКЕ КАО НОЋ
И онда речица прекри град
Тог кобног 15. маја у лепој поморавској вароши био је миран кишни дан, све док се мала Црница није, за само неколико сати, претворила у велику злу воду. Ваљала све пред собом, носила балване који су ударали у мостове. Праштало је и чуло се далеко. Убрзо се излила и у њој су нестајали квартови, аутомобили, куће, више од пола града. Прекинут је довод струје, пале су телефонске мреже, онемогућен ма какав саобраћај. Потом је све прекрила ноћ, тешка као олово

Пише: Слађана Ристић
Фотографије: Бојан Петровић

У ноћи 15. маја лепи поморавски град на речици Црници подсећао је на авет и црну рупу. Претворио се у црно језеро. Ту, 150 километара јужно од Београда, вођена је драматична борба против подивљале мале реке која се изненада излила и гутала све пред собом. Односила куће, аутомобиле, животиње. И људи су били затечени, растрчани на све стране, чула су се дозивања и запомагања.
Параћински кеј поред Црнице је познато шеталиште. Са малим мостовима, подсећао је на неку отмену бању. И тог кобног 15. маја све је било мирно, док се Црница није, за само неколико сати, претворила у велику злу воду.
Из села Горња Мутница, петнаест километара узводно од Параћина,  вода је надолазила према мотелу „Доротеј”. Само неколико километара пред градом, у селу Главица, поплављена је стара воденица, што је указивало да ће бити велике поплаве. У Доњем градском парку била је то већ бујица. Ваљала је све пред собом, носила балване који су ударали у мостове. Праштало је и чуло се далеко. А био је то само увод у водени пакао, који се отварао у подне.
Кроз град се чују сирене. Подивљала река, незадржива бујица, плави цео центар, шири се према старом делу вароши, улази у куће, дућане. Почиње борба људи и стихије. У централном делу Параћина река је нарасла на метар и по. Плави техничку школу, улази у градско позориште, „Електродистрибуцију”, покрива цео кеј. Дивља по вилама Теокаровића и долази до фудбалског игралишта „Текстилца”, где удара бочно и разбија велики камени зид. Прасак је као детонација.
Истовремено, из комплекса некадашње фабрике штофа бујица пробија и плави сва домаћинства у Кајмакчаланској улици. Људи из тог дела града у паници беже на више спратове кућа, вода се великом брзином слива у њихове домове. И ту нараста до метар и по. Једну баку, која је спасавала своје маце и остала заробљена у води до рамена, комшије су у последњи час успеле да склоне на први спрат. А била се већ предала. Много приградских газдинских кућа, са свињама и овцама и кокама носиљама, настрадале су. Удављене овце бујица је носила све до Техничке школе.
Потопљена је и цела Видовданска улица. Тешко је било доћи до људи.
Део града звани Врапчане просто је нестао под водом. Људи су се пели на таване, дозивали. Допливале свиње трзале су се у самртном ропцу. Пси које нико није стигао да одвеже покушавали су да се откину и спасу.
Проглашено је ванредно стање.
У 16 сати се више није могло проћи ни преко једног моста.
Нестало је градско језгро, потопљени приградски делови. Више од пола града. Неки људи, у паници, покушавали су да се пробију кроз бујицу.
Али до наредног јутра није се могло нигде. Ко се затекао на једној страни реке није могао на другу. Прекинуте су телефонске везе, цео град је остао без струје, пале су и мреже мобилне телефоније. Ни службени репетитори нису функционисали. Једина комуникација између спасилачких служби одвијала се преко радио аматера. Уз војску, полицију, ватрогасце, у акцију спасавања укључују се и грађани својим чамцима.
Нестаје воде, нема хлеба. Тамна ноћ спушта се на црно језеро у које се претворио лепи Параћин.
Настаје мукла тишина, тешка као олово.
Чини се да је град нестао. Да је то крај. Потоп.
Ширила се велика хладноћа. Неки злокобни хук допирао је из бујице.

ВОДЕ И БЕСОВИ

Они који су пристизали из Ниша и Београда да помогну улазили су у непознато. Кроз центар града није се могло ни према Данкову ни према Врапчану. Аутомобили до крова под водом. Евакуација је била у току. Забрањено је ма какво кретање из дела града који није био поплављен. Враг (подмукла Црница) однео је шалу.
Понеки власници поплављених дућана стајали су на почетку улице Вожда Карађорђа. Пренеражени, схвативши са чим се суочавају, неки су шапутали молитве. Трактористи, неустрашиви као старински витезови, прискочили су у помоћ онима који су остали на улици. У зору, најризичније је било у Видовданској улици. Једна девојка успела је да се попне на врх ограде и да позове помоћ. На затамњену сцену ступају опет радио аматери Параћина. Неустрашиви Влада Илић и његово братство. Својим чамцима упућују се у најугроженије делове. Покушавају да допру до људи.
И војска евакуише најугроженије. Прихватни центри су у Спортском центру и дечјим вртићима „Колибри” и „Гуливер”. У Врапчану вода је премашила метар и по. Мирослав Стефановић са својим комшијама копа канал да скрене воду, али она плави све улице. Мирослав скаче у воду и спасава комшиницу и њену унуку. Онда своју супругу и четворо деце, најмлађе има једанаест месеци, евакуише на таван. Имају само флашу воде и један хлеб. (Спасилачки чамац доћи ће после седамнаест сати чекања.) И даље се чује дозивање људи. Једна свиња испливава у нечију оставу за дрва, скичи. Од пластичних канти и дасака људи праве сплав, па и тако крећу да помажу. Ромкиња Миланка евакуисана је те ноћи са својих петоро деце. Болесна и тешко покретна, она скаче из чамца и плива до својих паса да би и њих спасила.

ЦРНО КАО ЦРНИЦА

Освануло је мирно и влажно јутро у Параћину. Људи тешко излазе из овог кошмарног сна. Вода се мало примирила, незнатно повукла. У централном делу сада је до колена, у крају око штофаре до метар. Врапчане постаје мала Црна Венеција којом плове параћинске чамџије, веслајући лопатама. Носе храну заробљеним комшијама. Један од чамџија, Гумени, храбро и без престанка, сам, улази у најризичније улице.
За то време његове комшије су на насипу према железничкој станици. Бранили су Врапчане. Црницом се увијају змије, све их је више око кеја. Једна је залутала и у просторије Хитне помоћи. Постаје опасно и за оне који нису поплављени.
Волонтери пумпама покушавају да извуку воду из потопљених кућа. Шеснаестогодишњи Душан Здравковић и његов друг Ненад газили су кроз воду, износили баке и деке, одвозили их у прихватни центар. Волонтери средњошколци били су неустрашиви.
Глумци параћинског позоришта већ трећи дан покушавају да осуше потопљену салу. Све до седмог реда је уништено. То је њихова најтежа и можда најважнија улога у животу: борба за спас параћинске сцене.
Ђаци и професорипокушавају да оживе своју школу. На школи и учионицама нема више ни врата, силином бујице избијена су из рагастова. Пробијамо се улицама. Неки људи плачу. Од среће што су живи, од туге што су изгубили све. Своје детињство, младост, своју драгоцену шољицу за чај.
И туга која је завладала градом има боју подивљале Црнице.
Град има воњ венецијанских канала и подрума испод моста Ријалто.
Специјалне јединице су избацивале воду великим црпним пумпама послатим из Софије. Људи бледо гледају на свој живот који је сада као на депонији. После кобне ноћи, испред општине се појавио пас. Сео је поред цистерне за воду и мирно гледао људе. Није се померао. Очекивао је свог газду.

***

Порука
По легенди, Турци су код Цркве Огњене Марије у селу Забрега побили Србе и крв мученика слила се у речицу Белицу. Тако је Белица постала Црница.
Она је углавном мирно текла од свог изворишта Сисевца, кроз простор и време. Понекад би се усплахирила и излила, али се брзо враћала у своје корито.
Зашто је Црница сада искалила свој бес?  И према коме? Није ли Параћинцима поручила да добро размисле о свему, па и о себичности, лакомислености и таштини с којом се модерни човек односи према свему око себе?

***

Грза и Морава
Тог кобног четвртка Грза разара пут у истоименом параћинском излетишту, преобликује тај микрорељеф, продире у викендице. Велика Морава потапа атаре села Обреж, угрожено је и село Чепуре. Почиње акција спасавања мештана. Параћин је у страху да ће и Велика Морава излити свој бес на приградска насеља.